Oštrodlaki jazavčar je jedna od tri vrste jazavčara. Kratkodlaki jazavčari su originalni, dok su dugodlaki i oštrodlaki jazavčari nastali križanjima.

Oštrodlaki jazavčar je prepoznatljiv po dužem mišičavom tijelu, kratkim nogama i dugačkim ušima. On je hrabar, pametan, živahan, energičan, zabavan i ponekad tvrdoglav. Iako je sitnog rasta, očekujte da će ponekad zalajati na strance i na puno veće pse. To je zato jer procjenjuju da su im oni neprijatelji.

Često ih se naziva agresivnim psima i lajavcima, no, ako je pas pravilno socijaliziran i odgojen, bit će prijatelj sa svim pasminama, bez obzira na njihovu veličinu.

Vole kopati!

Ono što vlasnik ove pasmine treba znati je da oni jako vole kopati. Stoga, ako imate vrt, to će mu biti idealno mjesto za kopanje. Ako nemate, omogućite mu povremeno kopanje jer će inače početi kopati po vašem kauču i rezultat vam se neće svidjeti.

Oštrodlaki jazavčari vole jesti i skloni su debljanju, ako nemaju dovoljno fozočke aktivnosti. Imajte na umu da s viškom kolograma dolaze problemi s kostima i zglobovima.

Dovoljne su mu tri prosječne šetnje, također, vodite računa o tome da oni imaju nagon njuškari i trčati za životinjama koje prepoznaju kao plijen

Jazavčar kratkodlaki te ostale vrste (dugodlaki, oštrodlaki) još od srednjeg vijeka su služili za lov jazavaca po čemu su dobili i ime. Iako se čine bezopasnima zbog veličine, jazavčari sustrastveni lovci te odlični psi čuvari, a karakterizira ih upornost i znatiželja.

Podrijetlom su iz Njemačke, a tamo ih se jedino i zove Dackel ili Tackel. Jazavčar kratkodlaki ne razlikuje se puno od ostalih tipova ove vrste. To su mali psi koji žive od 12 do 15 godina, a ponekad i više. Prema tome radi se o dugovječnoj pasmini.

Dosežu visonu od 20 do 23 centimetara, a teže otprilike 7 do 13 kilograma.

Po temperamentu su pametni, vjerni, živahni, zaigrani, hrabri i tvrdoglavi. Jazavčar kratkodlaki dolazi u raznim bojama od krem, crne, crvene, smeđe, žućkaste pa do kombinacije boja.

Istorija rase – Veoma je teško tačno odrediti početak rase našeg terijera. Prvi izveštaji o nemačkom lovačkom terijeru potiču iz 14. veka, tačnije 1485. godine, gde se pominju mali psi koji služe za lov na divlje životinje pod zemljom. Međutim, već 1686. u knjizi “Gentlemen s recreatinos” izvesni gospodin Bllum daje opis tadašnjih terijera: “Terijer je veoma mali pas i primenjuje se u lovu na lisice i jazavce. Njegov zadatak je da se uvuče ispod zemlje i da uhvati divljač. To znači da terijer drži divlju životinju u jednom delu jame (stanište lisice ima puno delova ) dok je iovci ne iskopaju odozgo. Glasnost pasa i njegov lavež pokazuje tačno gde se lisica nalazi, najčešće se primenjuje više terijera tako da novi terijer može da zameni onog koji je prvi ušao u jamu i da ga rastereti.”

Bez obzira na sve do tada zapisano prvi opširan opis naravi terijera daje nam Edvard Sidenham u svojoj knjizi “Cvnographia Britannica” (1800 god.) : “On je često spreman na svađu i lako razdražljiv, veoma inteligentan uvek spreman na uzbunu, kad se samo jednom dovede u akciju. Čak i ako ne poseduje neuporedivu tvrdoglavost buldoga, pak ima veliku brzinu hvatanja, koju sprovodi veoma inteligentno uz izuzetnu spretnost, njegova akcija štiti njega samog a njegov ujed može da usmrti protivnika. On se bez oklevanja sjuri u lisičiju jamu i istu udavi ili is-tera napolje. Kolika je velika njegova hrabrost, toliko je kvalitetna i njegova inteligencija. On može da lovi rame uz rame sa biglom iii španijelom. Divljim mačkama, kuni, tvoru, lasici i pa-covima on je pre svega odvažni neprijatelj. Bez problema se upušta i u borbu sa vidrom na vodi a i pod vodom.” Boja ovog terijera je bila obično cma sa riđosmeđim paležom i riđosmedom njuškom i mrljama iste boje iznad očiju iako ima i belih mrlja.”

Treba obratiti pažnju na sliku “De Wildea” iz 1806 godine gde je predstavljen jedan oštrodlaki foksterijer koji svojom gradom sa nešto dužim leđima i teškim mesnatim ušima jasno pokazuje već pretpostavljeno ukršatnje sa biglom.

Od 1859. godine počelo je održavanje prvih izložbi koje iz godine u godinu postaju sve popularnije, tako da se foksterijer sve više viđao na tim izložbama, a samim tim se polako pretvarao u kućnog psa. Oko 1880. godine dolazi do uvoza prvih pravih foksterijera (kratkodlakih) iz Engleske u Nemačku. Međutim, tek pred početak I svetskog rata jedan mali krug lovaca iz južne i zapadne Nemačke počinje da održava i odgaja isključivo foksterijere. Već tada su načinjene manje izmene u izgledu, pošto su psi korišćeni pretežno za lov u jamama.

Medu južnonemačkim lovcima koji su odgajali foksterijere za lov posebno su se izdvajali gospodin Rudolf Fries, gospodin Watter Zangenberg; gospodin Carl-Erich Grunevvald.

Posle I svetskog rata oni su kao takozvana “Lovačka grupa” predstavljali opoziciju čistim “Sportskim i izložbenim odgajivaćima” koji su želeli da pas prvenstveno bude “lep”, a tek na drugom mestu je bila njegova upotrebljivost u lovu. Tri pomenuta gospodina su imala jedan zajednički cilj da dobiju jednog lovnog crnoriđeg jamara, što su i propagirali u svakoj prilici. Vremenom je došlo i do potpunog lazilaženja sa odgajivačima izložbenih foksterijera. Ne-gde baš u to vreme sasvim slučajno direktor zoološkog vrta dr Heck Hagebeck je poklonio Walteru Zan-genbergu četiri crnoriđa terijera koji su navodno poticali iz čisto odgajenog legla foksterijera.
Ova četiri psa su označena kao prvi nemački lovački terijeri. Po boji upošte nisu imali ništa slično sa foksterijerima. Ta četiri početna psa: “Werwolf”, “Rauhgraf”, “Morla”; “Migra” ukrštana su na imanju Zangenberga sa njegovim najkvalitetnijim foksterijerima, kojih je ponekad u odgoju bilo i preko 100. Ubrzo se ispostavilo da odgajanje ne ide pravcem kojim bi trebalo da ide.

Problema je bilo više, ali jedan od najvećih je taj što je dobi-jeno mnogo šarenih i neotpornih pasa. Bez obzira što je taj početak bio relativno traljav, u lovačkim krugovima se pročula priča o stvaranju nove lovačke rase pasa. O ovom “osnivanju rase” čitao je i čuo dr Herbet Lackner, veliki lovac i odga-jivać pasa. Pošto je on upravo u to vrerne nastojao da odgoji nemačkog lovačkog Šnaucera, zainteresovala ga je ćela priča i stupio je u kontakt sa gore navedenim odgajivačima i lovcima. Tog momenta nastaju pravi počeci rase “nemačkog lovačkog terijera”, onakvog kakav je i danas.

Dr Lackneru se izuzetno svidela ideja o stvaranju jedne ovakve rase pasa, ali daijim ukrštanjem isključivo rasama terijera, tako da je “lovački šnaucer” time potpuno zaboravljen. Posle nekoliko vrlo detaljnih razgovora, Fries, Zangenberg i Grunewald su zaključili da je kucnuo čas da se osnuje sopstveno udruženje pod imenom ” Klub nemačkih lovačkih terijera”. Klub je osnovan 1924. a zaveden kao registrovano udruženje 1926, sa sedištem u Minhenu. Prvi predsednik je bio Rudolf Fries. U klub se odmah učlanio veliki broj lovaca. Pošto je dr Lackner konačno krenuo u stvaranje nove rase, prvo što ga je interesovalo a oko čega se dvoumio je pravo i istinito poreklo prva četiri crno – rida terijera (“Werwolf”, “Rauhgraf “, “Morla” i ” Nigra”). Njegova istraživanja pokazala su daje njihov otac crno – riđi terijer, a majka siva ženka foksterijera koja je u svomporeklu imala velškog terijera, ili mešanca velškog i irskog terijera. U veoma kratkom vremenskom periodu doneta je odluka da bi za stvaranje rase bili najpoželjniji velški i staroengleski terijeri. Počela je potraga za najkvalitetnijim predstavnicima tih rasa. Mapori da se nade crno – riđi staroengleski oštrodlaki terijer u međuvremenu su urodili plodom. Dr Lackner je u međuvremenu uspeo da preko jednog profesora engleskog jezika, koji je radio u njegovom gradu, stupi u kontakt sa engle-skom odgajivačnicom lovačkih pasa. Tamo otkriva i kupuje ženku sta-roengleskog oštrodlakog terijera po imenu “FORMA BALTIA” , koja je plaćena tada nezamislivih 600 DM. Kuja je odgovarala idealnoj zamisli: imala je četvrtastu figuru, duža leda od foksterijera, veće grudi, spreda i otpozadi bila je veoma dobro razvijena, a posedovala je i izuzetne lovačke sposobnosti. Sve ove osobine kuja je prenela svojoj kćerki “MOVE BALTIA” . U isto vreme je Carl -Erich Grunevvald dobio jednog veoma dobrog velškog terijera čiji su se roditelji pokazali kao izvaredni u lovu. Zvao se “Farber vom Schiitzenrain”. Bio je mali lovački pas, posebno čvrste naravi, enormno jak i smiren. Parenjem “Farber vom Shutuenrain” i “Move Baltia” dobijen je poznati “Ilio Palatia”.

Drugi lovački pas koga je dr Lackner dobio iz dobrog legla velških terijera zvao se “Helfer Baltia ” koji je uveden u odgajanje, ali svakako ne u istoj meri u kojoj je bio “Farber vom Schiitzenrain”. Ovim su navedeni svi psi učesnici u stvaranju rase koji su u kombinaciji sa četiri stara dr Heck Hagebeckova psa osnova i početak rase nemačkog lovačkotj terijera. Međutim, od svih do sada pomenutih pasa za parenje su najviše korišćenji “Forma Baltia”, “Farber vom Schutzenrain” i “Helfer Baltia”.

Izuzetno brzo je počela da nestaje sivo – bela foksterijerska boja a lovačke osobine su iz godine u godinu bile sve kvalitetnije. Samim tim biio je sve više odgajivača i ljubitelja koji su ulagali puno rada i truda da bi unapredili rasu u svakom pogledu.

Između ostalog došlo je i do pojave dve struje oko cilja odgoja nemačkog lovačkog terijera. Prvu struju su predstavljali dr Lackner i Carl – Erich Grunevald koji su težili da dobiju višestrukog lovačkog psa za upotrebu ispod i iznad zemlje, dok je Rudolf Fries želeo da nemački lovački terijer bude isključivo oštri jamar i pas za lov divljih svinja. Da su se, ipak, ostvarile težnje dr Lacknera vidimo danas po našim psima. Kako se rasa polako ali sigurno razvijala, došlo je vreme da se u red dovedu rodovnici, podaci o psima, da se registruju parenja i naprave radni i izložbeni pravilnici o kriterijumu i ocenjivanju jedinki, stoje i učinjeno.

Još uvek je trebalo da DKH ( nemački savez ) prizna nemaćkog lovačkog terijera kao rasu i daje navede u odgajivačkim knjigama. Do toga ne dolazi jer je DKH i dalje bio pod jakim uticajem odgajivača izložbenih foksterijera. Treba pomenuti da je DC ( delegirana komisija ), u kojoj se nalazi čitav niz priznatih i iskusnih lovaca, priznala rasu i otvorila joj nemačku knjigu pasmina.Prvi čovek koji je vodio “registar odgoja nemačkih lovačkih terijera” bio je šumar Gop-fert .1932. godine Carl – Erich Grunewald preuzima vođenje knjiga. Tadašnje predsedništvo kluba odlučilo je da se registruju kao DHStB ( nemaćka knjiga pedigrea). Ma samom početku broj nemačkih lovačkih terijera uvedenih u DHStB nije bio veliki, Neki su zavedeni u knjige kasnije, ali je ipak bilo mnogo pasa o kojima su podaci izgubljeni. Prva odgajivačka knjiga izašla je 1932. godine i u njoj je zavedeno 28 pasa. 1933.godine bilo je zavedeno 72, a 1934. već 122 psa.

21.04.1934.godine u Mannheimu je održano glavno okupljanje Kluba nemačkih lovačkih terijera. Na njemu je tadašnji predsednik Rudolf Fries zatražio da bude izuzet od ponovnog biranja na isto mesto, pravdajući se velikim obavezama u državnoj službi.

Na njegov predlog novi predsednik je postao dr Herbert Lackner, koji se na tom mestu zadržao do smrti – 1966.godine. 1935.godine registrovano je 214 pasa, dok 1936. godina donosi čak 280 pasa. Sve ove odgajivačke knjige za nemačkog lovačkog terijera su izlazile pod okriljem reor-ganizovanog nemačkog saveza koji se zvao RDH (carski savez za nemačke pasmine). Razlog zbog koga je sve to bilo baš tako, jeste obaveza svih malih rasa, u to vreme, da imaju preko 200 upisanih pasa da bi same funkcionisale. Pošto je broj od 200 upisa godišnje prevaziden, kucnuo je čas za vođenje sopstvene odgajivačke knjige koja je izašla 1937.godine.

U novoj odgajivačkoj knjizi je učinjeno sve da se dokumentuje odgoj da bi se pokazalo lovačkom i kinološkom savezu da se nemački lovački terijer odgaja da bi služio, pre svega, za lov. Najveću zaslugu u tome imao je Carl – Erich Qrunewald koji je ovaj zadatak izvršavao besprekorno, sa puno ljubavi i pažnje.

Odgajivači nemačkih lovačkih terijera su nepokolebljivo išli svojim putem da naprave nezamenljivog psa za lov ispod i iznad zemlje. Stvaran je lovački pas za lov na lisice, jazavce, divlje svinje, pas tragač i pas za lov u vodi. nešto teže je bilo učvrstiti oštrinu, nos i sledoglas-nost na jednom mestu. Odlučni odgajivači, kojima je tek najbolje bilo dovoljno dobro, i koji su bezobzirno isključivali iz odgoja sve što nije bilo savršeno, postigli su zaista mnogo tih godina. Uprkos ratu koji je izbio u međuvremenu, sve veća potražnja za nemačkim lovačkim terijerima dokazivala je da je ova rasa počela da uživa sve veću popularnost. U međuvremenu su samo psi koji su položili ispite išli u priplod. Cilj nije bilo umnožavanje odgojenih pasa, već njihov kvalitet. Težilo se za čvrstim psom kratke dlake i srednje veličine. Boja za lov nije igrala nikakvu ulogu, no ipak je suzbijano odgajanje smeđih i šarenih pasa. 1941.godine uneseno je 3000 nemačkih lovačkih terijera u odgajivačku Knjigu. Uprkos svemu bilo je nekoliko nepokolebljivih članova, lovaca i odgajivača koji su uspevali da održe ispite, a Carl ~ Erich Qrunewald je čak izdao dve knjige za odgajivaće: 1941 – 1942 i 1943 – 1945.godine.

U toku U svetskog rata mnoga dokumenta i zapisi o rasi su nestali u ratnom vihoru. Uz puno truda i napora dr Herbert Lackner i Car – Erich Ortinewald su bili ponovo ti koji su posle rata uspeli da ožive i pokrenu klub nemačkih lovačkih terijera.

Osnivačka skupština je održana 08-04.1947.godine u 17,00 časova u gradiću Salzhausen. Za predsednika je ponovo izabran dr Lackner. U malim grupama opet se počelo sa dresurom, ispitivanjem i odgajanjem. S obzirom daje bilo dosta poteškoća, tek u maju 1953. godine pojavila se prva posleratna odgajivačka knjiga za godine 1946 – 1949.
Osnovane su republičke i pokrajinske grupe. Ponovo su formirani pravilnici o takmičenju i odgajanju. Hemački lovački terijer se ubrzano širio ne samo u Nemačkoj, već i u Austriji, Švajcarskoj, Istočnoj Nemačkoj, bivšoj Čehoslovaćkoj i ostalim zemljama Evrope, stalno pokazujući svoje kvaliltete i osvajajući, iz dana u dan, srca istinskih zaljubljenika u lov.

Nemački lovni terijer ( German hunting terrier ) FCI 103, je poznat kao svestrano upotrebljiv lovački pas. Pod tim pojmom podrazumevamo da je pas obučen i voljan da radi na zemlji, pod zemljom i u vodi. Iako je Nemački lovni terijer relativno mlada rasa, sa jasno zacrtanim ciljevima i stogom selekcijom, postignuti su odlični rezultati.

Obuka lovnog terijera treba da počne sa navršena tri meseca, i to tako što će se štenetu davati sveže kože kunića ili lisica, ako je to moguće. Kroz igru, psi će se upoznati sa mirisima divljači. Paralelno sa davanjem koža divljači štenetu, vreme je da se počne sa radom i u veštačkom rovu, koji se pravi od dasaka.

Kroz veštački rov se pre toga provuče koža divljači, koja prilikom povlačenja ostavlja jasan trag za mladog psa.

Sa 5 meseci Nemački lovni terijer se počinje izvoditi u polje, ako je ikako moguće na neke terene gde ima i vodenih površina. Prilikom takvih izvođenja, pas će se početi sretati i sa svežim tragovima. Vremenom će se desiti da prilikom tih šetnji kroz polje mladi pas digne kojeg zeca ili fazana.

Nemački Lovni Terijer I Kontakt Sa Divljači

Kontakt NLT-a sa živom grabljivicom bi se trebao desiti kad pas ima 8 meseci, i to naravno samo kroz rešetku. U tom trenutku će se najbolje videti koliko je pas spreman za rad pod zemljom u lovu. Neki psi će krenuti oštro i direktno na divljač, doći će neki ipak prilikom prvog susreta biti suzdržaniji i trebaće im više ohrabrivanja da bi krenuli na divljač

Kada se radi obuka psa za rad u vodi, treba voditi računa da se pas angažuje da aport odradi do tri puta prilikom jednog dana obuke. Insistiranje na većem broju donošenja aporta iz vode u dužem periodu, kod psa stvara može stvoriti naviku da samo posle bacanja aportka ulazi u vodu, a to na štetu samostalnog pretraživanja vodenih površina.

Kada je u pitanju obuka Nemačkog lovnog terijera za rad na krvnom tragu, potrebna je izvesna doza upornosti, jer je u pitanju zahtevnija radnja. Na takmičenjima se krvni trag postavlja u dužini od 400 metara, a pas se pušta na trag posle dva sata. Međutim kada se pas koristi u lovištu radi pronalaženja ranjene divljači, obečno prođe mnogo više sati pre nego se pas dovede na mesto nastrela divljači.

Da bi se kompletna obuka mogla odraditi na kvalitetan način, potrebno je da psi imaju kvalitetno odrađenu osnovnu dresuru. Tu pre svega mislim na komanu da sednu i na to da se odazivaju kad ih vodič pozove sebi.

Sticajem okolnosti da ljudi koji se na bave lovom pišu zakone i propise, trenutno je u praksi značajno otežano obučavati lovne terijere, a neke aktivnosti koje su u ranijem periodu činili nezaobilazan deo obuke sada su u potpunosti onemogućeni.

Na kraju moram napomenuti da je rasa nemački lovni terijer, stvorena i selekcionisana da bude pomoćnik lovcu i da bilo kakvo drugačije držanje ovih pasa, na duže staze samo dovodi do degradiranja same rase. Srećom ljubitelji Nemačkih lovnih terijera ( German hunting terrier ), uspevaju za sada da rasu održe u okvirima koji su propisani standardom.